Književni prevodilac Branimir Živojinović je kroz više od 60 godina prevodio dela svetske proze, poezije, drame, kritike sa više svetskih jezika.

Ana Todorović Radetić, ispred prevodilačke agencija Libra http://www.prevodioci.co.rs/  piše da je on jedan od izuzetnih domaćih stvaralaca, pesnik, književnik, ali pre svega poliglota.  Prevodio je sa nemačkog, ruskog, engleskog, francuskog i to: Getovog Fausta, Ifigeniju, Pandoru. Šekspirove Sonete, Buru, Troila i Kresidu, Ričarda Drugog.

Šilerovu Mariju Stjuart, Hajneovu, Ljermontovljevu i liriku Ane Ahmatove.

Teško da bi mogla da stanu u ozbiljnu i pouzdanu enciklopediju sve stručne redakcije i priređivački tekstovi bezbroj izdanja BIGZ-a, Prosvete, Srpske književne zadruge i mnogih drugih.

Načela prevodilaštva kroz pero našeg majstora prevodioca

 

„Poštovati sadržinu, duh i stil (jezičku ravan) izvornika; ne dodavati niti oduzimati.

Postići prilikom rada najveću moguću koncentraciju; usredotočiti se na tekst; koristiti se što više rečnikom i drugim priručnicima.

Po završetku prevoda (ako je moguće, posle izvesnog vremena) uporediti ga sa originalom.

Ni za živu glavu ne precenjivati svoju sićušnu pamet i svoje neveliko znanje; misliti uvek na čitaoca.

Ako je ovo ispunjeno i nijanse će biti prenete uglavnom kako treba…„

 „Što se prevoda Sime Pandurovića i Živojina Simića tiče – oni su tačni, ali što se jezika tiče, tu je ipak razmak od pet-šest decenija“.

 „Prevodiočevo JA je nigde i ovde. Nigde jer nestaje pred piscem kojeg prevodimo i pretvara se u njegovo JA (utoliko je prevodilac sličan s glumcem).

A prisutno je u procesu kontrole sa stanovišta ciljnog jezika: da li je rešenje na mom jeziku korektno ili uopšte moguće?