Možda se stvarno previše tekstova bavi nostalgijom – onom za koju ima osnova ili onom koju proizvodimo tek kao puku potrebu da se prisećanjem vratimo u nepovratno. Ishodište svih nostalgičnih putešestvija uglavnom je isto – prosečna porodica u SFRJ tokom sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog stoleća. E, ta „osnovna ćelija društva“, kako su je nazivali profesori sociologije na ubedljivo najdosadnijim predavanjima, bila je, u to doba, gotovo nezamisliva bez rashladnog uređaja čiji je brend bio obeležen sa samo četiri slova – Obod. Sa Cetinja, naravno.

Nepoderivi frižideri i zamrzivači, napravljeni da prežive udar nuklearne bombe, bili su poznati i po ogromnom kontrastu – njihovu sposobnost hlađenja ne bi mogao da ospori ni Eskim ovisan o smrzavanju, dok su cevi sa zadnje strane pravile toplotu dostojnu omanje furune.

U moj dom se jedan primerak tog tehničkog aparata pravljenog po JUS-u uselio davno – ima tome tridesetak i više godina. Gledan frontalno- braon boje, a sa strane sasvim beo. Toliko beo da me je podsećao na ogromno parče papira koje neodoljivo mami da se na njemu nešto nacrta. Teškom mukom sam uspevao da savladam ogromnu dečju potrebu za šaranjem, ali jednom poroku jednostavno nisam mogao da odolim. Ne znajući šta da uradim sa duplikatom samolepljive sličice, došao sam na ideju da bi baš ta bela površina bila idealna za akciju udomljavanja duplikata. Ćale se nije previše obradovao kada je video šta sam uradio, ali sam uspeo da se izvučem. Pomoglo mi je to što se na sličici nalazio ćaletov veliki ljubimac – golman Partizana, Petar Borota. Dobio sam neku vrstu neizrečenog ausvajsa od ćaleta pa sam mogao da nastavim sa lepljenjem sličica, ali pod uslovom da se pridržavam redosleda. Ako je već Borota prvi, onda za njim dolazi Ivan Golac, pa Đurović, Aca Trifunović… Kada bih nešto zabrljao, ćale bi mi ostavljao mogućnost izbora – ili kazna, ili da mu izdeklamujem „ono njegovo“. Ja bih se ukopao u stavu mirno, i kao iz topa počeo: Petar Borota, Ivan Golac, (zaboravio sam čovekovo ime) Đurović, Aca Trifunović, Nenad Stojković, Jusuf Hatunić, Ilija Zavišić, Momčilo (ne Moca, nego po krštenom imenu) Vukotić, Slobodan Santrač, Dževad Prekazi i Nikica Klinčarski.

Opasna generacija sa fenomenalnim trenerom, Mladinićem. Prva velika utakmica koju sam gledao uživo bila je ona kada je ta ekipa overila titulu šampiona. Imao sam šest godina, i ćale je nekako uspeo da me uvuče unutar tribina novosadskog gradskog stadiona. Sa oduševljenjem sam gledao u golmana neobične frizure, u karakterističnom dugačkom šortsu, u vreme kada su fuzbaleri nosili gaće, da prostite, pravljene tako da izazovu ogroman razdeljak na njihovim testisima, koliko su bile tesne i visoko podignute. Borota je neprestano gestikulisao, dobacivao, vikao, nervirao se, hodao napred-nazad, poigravao se sa loptom kada bi je dobio… Sećam se ćaletovog zadivljenog pogleda i neizmernog poštovanja kojeg je gajio prema tom sasvim netipičnom fudbaleru. Opraštao mu je ludosti poput one na utakmici u Drezdenu, gde je spustio loptu na peterac tako da je protivnički fudbaler bez problema ubacio u prazan gol. Onu brljotinu na večitom derbiju podneo je mnogo teže – jedno je kada vam gol na taj način učačka neki tamo nemački tim, ali nešto sasvim drugo je kada to uradi Miloš Šestić, u utakmici svih utakmica, za koju se živelo cele godine. Samo je Petar Borota imao takvu harizmu da su navijači bili u stanju da mu oproste neke stvari koje bi druge golmane ili fudbalere trajno obeležile. O mnogobrojnim Borotinim potezima pričalo se sa dozom neverice, čuđenja, divljenja, zaprepašćenosti, ali i neizbežnog smeha. Bio je Pera debelo ispred svoga vremena, šoumen u pravom smislu te reči, ali i vrhunski golman tokom najvećeg dela svoje karijere (ili obična „rupa“ kada mu nije išlo). Odlično pamtim ćaletov grohotan smeh kada je, zajedno sa nekim svojim prijateljima, prepričavao čuvenu anegdotu sa kačketom (za koju nisam sigurna da li se stvarno dogodila ili je samo urbani mit). Borota je, navodno, odbranio penal, ali mu je prilikom intervencije sa glave odleteo kačket, pa je on mrtav hladan po njega ušetao u gol sa sve dragocenom loptom, postigavši na taj način jedan od najbizarnijih auto-golova u istoriji fudbala. Kada je obrisao suze izazvane smehom, ćale je povukao jedan dim, pogladio brkove i izrekao rečenicu koja je tako specifična baš za Borotu: „On je golman koji brani ono što niko drugi ne može, ali i prima golove koje niko drugi ne bi primio“.

Nije slučajno što su navijači Čelsija brzo u Boroti prepoznali neponovljivog golmana. Neverovatno požrtvovan na terenu, hrabar, beskompromisan, sklon nepredvidivim potezima, uživao je ogromno poverenje i naklonost najzagriženijih fanova engleskog tima, koji je u to vreme bio drugoligaš. Borotine partije nisu ostale neprimećene i on se u istoriju kluba upisao dobivši nagradu za najboljeg igrača godine. Bilo je to u sezoni 1980/1981. Bez obzira što je to bilo pre skoro trideset godina, nenadmašni čuvari tradicije, Englezi, na primeren su način reagovali na vest da je Petar Borota preminuo 12. februara 2010. godine. Pre utakmice Čelsi – Kardif stadionom londonskog tima odjekivao je jednominutni aplauz u čast nekadašnjeg golmana.

Kao i svaki čovek, i Borota je imao svoje slabosti. Neke su bile i prevelike, pa se po prestanku njegove fudbalske karijere moglo čuti štošta. Generalno uzev, sve se to da svesti na prilično jednostavnu konstataciju – Petar Borota, bog mu dao rajsko naselje, imao je vrlo neobičan pristup umetničkim delima. Sklonost ka umetnosti pokazao je još dok je igrao fudbal – imao je jednu samostalnu izložbu, kao slikar amater. Kasnije se ta strast otela kontroli, pa je bio umešan i u neke rabote koje bi se ponajpre mogle nazvati krađom umetničkih slika. Da ne zaboravimo i freske.

Obod frižider i dalje radi, verovali ili ne. Crkne mu tu i tamo sijalica, ali to nije ništa – svoju osnovnu funkciju obavlja besprekorno. Sličice na njemu su izbledele, na nekima više ne mogu da se prepoznaju ni likovi fudbalera. Kada sam čuo da je umro Pera, mahinalno sam otišao do frižidera i jedno vreme gledao u minijaturnu fotografiju fudbalera razbarušene kose. Znam da sam poželeo da odem do dnevne sobe i tužnu vest podelim sa ćaletom, ali je i to od pre tri godine nemoguće. Da je živ, znam tačno kako bi reagovao – izvadio bi cigaretu iz usta, prešao rukom preko glave i nešto gadno opsovao. Bio je to njegov način da iskaže tugu. Zbog Borote bi sigurno opsovao nešto veliko. I strašno.