Iako postoji velika mogućnost izbora, danas se sve više govori o vraćanju ideje o nošenju školskih uniformi.

U prvom delu teksta donosimo razmišljanja učenika i nastavnika američkih i engleskih osnovnih i srednjih škola, mada se mogu odnositi na bilo koju zemlju u svetu koja drži do svog ugleda i obrazovanja.

Važan deo školovanja

Nošenje uniforme je stvar ponosa, formira identitet učenika koji pripada školi i važan je deo školovanja.

„Uniforme ukazuju da ste deo neke grupe, tima. Oblačenjem se svrstavamo u zajednicu „,

kaže Jason Wing, profesor na Akademiji Neale-Wade u Cambridgeshiru, Velika Britanija.“

Napominjem, od škole sve počinje. Nije fraza da onaj ko ponosno nosi uniformu postaje uvažen u društvu i time „kupuje“ svoje mesto u okruženju u kom živi i radi.“

Claire Howlette, učiteljica engleskog jezika kaže:

„Uniforme učenicima pružaju osećaj pripadnosti školi i svako dete stvara identitet u okviru škole“.

Ne tako mali broj studenata se žalio na promenu – uvođenje školske uniforme, dok je opet, dosta đaka proširilo trač da su polo majice i džemperi detinjasti i da bi stvarno trebalo ozbiljnije da se oblače.

Prednosti školske uniforme

Školska uniforma uči đake da se pametno odevaju i ponose svojim izgledom.

Učiteljica Howlette još tvrdi:

„Uniforme pomažu srednjoškolcima da se pripreme kad napuste školu- spremniji su na činjenicu da se kao odrasli moraju odevati pametno ili nositi uniformu“.

Neki ljudi veruju da školska radna uniforma poboljšava učenje: smanjuje distrakciju kod učenika, izoštrava fokus na školski rad, u učionici se stvara opuštena atmosfera koja omogućava đacima bolji rad.

Možda je najvažnije – kad obuče uniformu učenik ne mora brinuti o pritisku vršnjaka o tome kako je odeven. Kada su svi odeveni isto, briga o tome kako ko izgleda nije tako važna. Nema konkurencije i onog “šta si to obukla, nije u trendu, vidi kako ti je stara košulja, pogledaj tu haljinu…”, da ne spominjemo pritisak na roditelje da stalno kupuju garderobu za školu.

Potencijalni zlostavljači imaju manje razloga za uvrede; teško je ismejavati ono što neko nosi kada ste obučeni na poptuno isti način.

Bolje sprečiti nego lečiti

U Americi otprilike 160.000 dece svakog dana izbegava da ide u školu zbog straha od napada ili zastrašivanja od strane drugih učenika.

Iako razlog nije uvek „šta je dete obuklo„, ali uniformisanje može biti sigurnosna mreža za mnoge đake (i studente) koji bi inače mogli trpeti nasilničko ponašanje. Iz ovog razloga uniforma deci govori: da, pravila jesu stroga, ali pomažu u održavanju osećaja reda i discipline u školi.

Iako je nošenje školske uniforme jeftinije od kupovine ormana punog garderobe, uniforme ipak mogu biti skupe.

Mnoge škole imaju određenog dobavljača, ali i oblačenje jeftinijih uniformi i odela može se kažnjavati (ako crna suknja koju učenica nosi nije po propisanim pravilima dovoljno crna).

Pronalaženje odgovarajuće uniforme za dete, pogotovo ako ste ograničeni na jednu radnju u gradu, može biti naporno. Zato treba u okviru sistema školstva doneti uredbu o nabavci i obavezu nošenja imajući u vidu roditeljski standard.

Iako bi se moglo činiti nepravednim po decu (uskratiti im oblačenje kako se to njima sviđa), treba pozdraviti nošenje školske uniforme. Ne samo da se svako jutro ne gubi vreme na oblačenje, već se mlađim učenicima postavlja uzor, a to je, priznajte, važna stvar.

Macy Vallance, učenica osmog razreda kaže:

„Sviđaju mi se uniforme jer su svi jednaki i niko  nije važan baš toliko, niti jadniji i manje vredan. Moja uniforma možda nije ono što bih nosila u slobodno vreme, ali mi daje osećaj pripadnosti. Ne razmišljam o deci koja vole da zadirkuju druge zbog odeće. Školska uniforma nije moderna, ali ne bunim se da je nosim“.

Pokušaji uniformisanja službenika u 20. veku

Šta imaju zajedničko učenice katoličke škole i Josip Staljin?

Nosili su uniformu kako bi svoju mentalnu energiju upotrebili za važnije i više ciljeve od običnog „teranja mode„.

U poslednje vreme ovaj deo garderobe postao je trendy među zaposlenim, energičnim ženama.

Uostalom, istovetan kroj i model odela u kancelariju unosi neki zvaničan, ozbiljan ton (dobro, ponekad i snobovski). U teoriji, svi bismo trebali nositi uniforme na poslu.

Na mnogim portalima nalazimo ozbiljne zaključke analitičara:

„moda je danas jedan od najopasnijih zagađivača na svetu, odmah posle nafte i benzina“.

Bogati nose beskrajno čudnu garderobu kojom se šepure poput paunova, što utiče na samopoštovanje nižih slojeva društva i građana. Visoka moda favorizuje uštogljene, stegnute i nerealan izgled ličnosti dok smo na mi obični ostavljeni da lečimo svoje emocionalne komplekse zbog „lošeg izgleda naše garderobe„.

Radne uniforme ili radna odela bi mogla odagnati neke od ovih problema.

Standardi u odevanju teško prolaze

Da, nije baš svaki pokušaj standardizacije odevanja u svetu bio uvek uspela akcija.

Godine 1916. američki ekonomist Helen Louise Johnson predložila je standardni dres kod – slično onom o kom je Linda Przybyszewski pisala u knjizi „The Lost Art of Dress„. Haljina mora imati V izraz i  skromnu suknju, slično modelima Coco Chanel tog vremena. „Naš cilj“, rekla je, „nije ništa manji od slobode od neke vrste ropstva.“

Muškarcima je naravno bilo lakše – klasično odelo i kravata uvek je odlična kombinacija.

Žene su nekako ostale „da se muče“u stalnoj potrazi za pravom uniformom. Šta god da su obukle, ženu su bolje pamtili po izgledu lica i idejama nego po haljini. Iako se običan ženski komplet doterivao kragnicama, manžetnama, menjala dužina suknje, to bi na kraju ispalo „smešno, skupo i nedelotvorno“.

Standardna haljina je tako postala „smešni, uznemirujuće skup način promene mode„, rekla je Helen Louise Johnson, „Dobro je, jer žene će napokon biti upamćene po svojim rečenicama i idejama, a ne po cvetovima na suknji„.

Komunizam i uniforme

Čak su i komunistima (koji nisu nešto bili poznati po urođenom stilu odevanja) propala nastojanja da naprave idealnu uniformu.

Mao Ce Tung je pozvao svoje sledbenike da nose grube tunike kako bi se izgledom izjednačili u društvu.

Ipak, NR Kina održala je modnu reviju 1956. godine koja je bila veselih boja. Na njoj su se pojavile strukirane haljine sa optimističnim nijansama mahovina zelene i bele boje sa porubom crvene boje.

Žene su kopirale krojeve i dizajn, skicirale haljine u beležnice. Te haljine su prema dosadnim Mao tunikama izgledale kao majstorske kreacije. U Moskvi je dvadesetih godina 20. veka Varvara Stepanova, boljševički umetnik-dizajner, napravila 150 dizajna na tekstilu.

Ti printovi na tkanini bile su prave geometrijske, optičke iluzije koje su nastajale od različitih slojeva boja od kojih se vrtelo u glavi. Njen rad „dostigao je nivo prave umetnosti„, pisali su kritičari 1926. godine.

Stepanova je smatrala da kapitalističko tržište guši kreativnost. Isto su mislile i mnoge kasnije teoretičarke mode krilaticom:

„U idealnom društvu otvoriće se ulazna vrata i svako će bez stega i okova da radi šta želi“.

Komunistička društva nisu uvek podržavala kreativnost, tako da su u totalitarnim režimima ljudi cepali i ponovno šili svoje uniforme.

Moderne struje u oblačenju iz ratnih dana

„Ljudi se uvek odupiru; odupiranje je prirodni i ugrađeni refleks „, kaže Katalin Medvedev, profesor mode i kulture na Univerzitetu Georgia.

„Ljudi su se prilagođavali bojeći se osvete, ali uvek su izražavali samo sebe. Mi nekako uvek mislimo da su svi Rusi izgledali isto, ali to nije tačno. Šta ostaje kada pravila zavladaju, a vi se ne osećate dobro u svom okruženju? Radite male stvari. Ruske su se žene na primer previše šminkale prkoseći monotoniji“, kaže ona.

Kad su nacisti okupirali Pariz, u zastrašujućim fašističkim vojnim uniformama, francuske su žene reagovale noseći cipele sa platformom. „Možete nas okupirati, ali ne možete nam oteti stil“.

Istina je da, kada se nametnu s vrha, uniforme su agresivni oblik dominacije. Guše telo, otimaju individualni izraz. „Uniforme su tokom vekova ljudima pružale, ali i oduzimale snagu„, kaže Emma McClendon, kustos kostima u Muzeju FIT-a.

Tokom 20. veka, neke ženske uniforme davale su im profesionalnu moć.

Profesionalno obučena žena ne treba da izgleda kao kaluđerica, već kao moderna gospođa, uniforme ne moraju biti monolitne, opasne ili nametnute. Uniforme se koriste u filmovima, u televizijskim emisijama, u romanima kao formativna sredstva za razvoj karaktera. Sve dok uniformu ne prestanemo da posmatramo kao protivnika kreativnosti i individualnosti, biće problem.

5 razloga o važnosti nošenja uniforme

 

Na sajtu Kosulje.rs uniforme po meri možete naručiti čak i online, a pre toga pogledajte još jednom razloge koji idu u prilog uvođenja uniformi u vašoj organizaciji:

1.- Sigurnost zaposlenog – uvek na prvom mestu. Zaposleni u nekim privrednim i komunalnim delatnostima apsolutno moraju nostiti zaštitna odela (vatrogasci, policajci, komunalne službe, laboranti)

2.- Poslovna slika. Postoje određene delatnosti koje su usredsređene na klijenta/osobu (robna kuća, restorani, bolnice). Zaposleni koji dobro izgleda obučen u urednu uniformu pružiće dobar utisak na klijenta/kupca što će istog privući i zadržati.

3.- Znak raspoznavanja. Uvek je čast nositi uniformu tj. radno odelo velikih firmi koje su na dobrom glasu. U isto vreme štedi vreme radniku (ne mora svakog dana da misli šta će obući za posao) i pravi reklamu za firmu.

4.- Timski duh: ako su svi zaposleni u nekoj firmi odevenu u istu odeću veliki je osećaj povezanosti u samom timu – a sve to vodi boljoj atmosferi, produktivnosti i opuštenom radnom okruženju.

5.- Osećaj ravnopravnosti – veoma važan faktor: uniforma izjednačava socijalne razlike među zaposlenima i nema trvenja i besmislene netrpeljivosti.