Kako društvo gleda na depresiju?

Kada je reč o starosnim, polnim i društveno-strukturalnim razlikama statistika ukazuje na to da je depresija zastupljenija u nižim obrazovnim strukturama, kao i kod nezaposlenih. Manje je zastupljena kod visokoobrazovanih građana. To se objašnjava većom informisanošću i pridržavanjem zdravstvenih saveta.

Kada je reč o zastupljenosti među polovima, zastupljenija je među ženama i to u srazmeri 2,7:1. Nauka još ne može da preciznije objašnjenje, ali se veruje da je ovakva srazmera hormonski uslovljena. Prevencija depresije najniža je kod bračnih parova, za razliku od razvedenih i usamljenih koji imaju najvišu prevalencu. Te se čini da samoća doprinosi njenoj pojavi i razvoju.

Nema uočljivih rasnih razlika, ali ima uočljivih razlika u pogledu geografskog područja. Delovi planete koji imaju manje sunčanih dana beleže veću stopu depresije (posebno sezonske).

Zastupljenost depresije u svetu

Kada je reč o rangiranju bolesti u svetu u opštoj populaciji, depresija zauzima četvrto mesto, iza kardiovaskularnih, malignih i cerebrovaskularnih bolesti. Dok je na neslavnom drugom mestu zastupljenosti kod nežnijeg pola ako posmatramo celokupnu svetsku populaciju. Prognoze su da će se kretati ka samom vrhu zbog savremenih životnih trendova, stresa i sve veće otuđenosti ljudi i da će se već naredne decenije na svetskom nivou pozicionirati na prvom mestu bolesti kod žena i na drugom mestu u opštoj populaciji.

Medicina, tokom svoje duge istorije, beleži čak i skupine ljudi, tačnije plemena u Africi među čijim članovima nema depresivnosti. Ovo otkriće bilo je značajno iz razloga menjanja do tada utemeljenog mišljenja da je depresija univerzalni poremećaj.

Tipična klinička slika depresije i vrste psihoterapije

Tipična klinička slika obolelog od depresije ispoljava se kroz apatiju, nemotivisanost, odsustvo inicijative, deprimiranost, sve mu je teško, ne može obavljati svakodnevne obaveze. Javlja se i glavobolja, nesanica, gubitak polne moći, apetita itd.

Depresija se leči psihoterapijom, antidepresivima, elektrošokovima i kombinovanjem pomenutih terapija. U zavisnosti od težine depresije stručno lice bira način lečenja. Kod težih oblika depresije prednost se daje antidepresivima, dok kod lakših oblika primat ima psihoterapija. Postoji veliki broj različitih psihoterapija, kao što su: bihejvioralna, kognitivna, interpersonalna, psihodinamička, grupna, transakciona analiza, REBT i KBT psihoterapija.  Bitno je napomenuti da se depresija NE leči sredstvima za smirenje, već antidepresivima. U svakoj fazi depresivnog poremećaja postoji potencijalni suicidalni rizik (uvek je prisutan).

Problem kod depresije su sami lekovi i tretmani. Postoje depresije koje same prođu, ukoliko su reaktivnog tipa. Međutim, genetski predodređene depresije zahtevaju primenu atidepresivne terapije. Problem antidepresiva je to što njihovo dejstvo kreće najranije dve od tri sedmice od početka primene terapije. Taj period je potpuno prazan. Neretko dovodi i do još goreg stanja pacijenata jer „poslednje nade“ polažu u prepisani lek.

Najdepresivniji dan

Čini se kao da se sistem vrednosti nikad brže nije menjao, brak kao institucija gubi na značaju, živimo u vremenu rizika, pritiska, poslovi se lako gube i komunikacija među ljudima se odvija na površnom nivou. Ovi kao i brojni drugi faktori, uključujući i genetsku predispoziciju utiču na to da depresija kao oboljenje uzima maha. Pored porasta depresije beleži se i prisustvo anksioznih poremećaja, prvenstveno paničnog poremećaja.

Treći ponedeljak u januaru proglašen je za najdepresivniji dan u godini. Do ovog zaključka je došao doktor Klif Arnal. On smatra da „titulu“ najdepresivnijeg dana u godini možemo pripisati kombinaciji velikog broja faktora, kao što su: praznici i nerealna obećanja koja su iza nas, suočavanje sa istinom da ništa nismo promenili, novčana istrošenost koju Božić i Nova godina kao ekonomski praznik povlači sa sobom, nedostatak svetlosti tj. zima kao godišnje doba za koje je karakteristično da nosi sezonsku depresiju itd.

Stigmatizacija

Veliki problem predstavlja stigmatizacija u društvu. Nedovoljna informisanost populacije, nepostojanje zdravstvene kulture tj. odustvo mentalne higijene dovodi do toga da ljudi smatraju da je neko „lud“ ukoliko posećuje psihijatra. Nešto blaže predrasude su prema onima koji posećuju psihologa. To je posebno izraženo u ruralnim sredinama, mada ni u urbanim nije mnogo bolja situacija. Osoba koja posećuje psihijatra je obeležena. I to predstavlja dodatni problem po obolelog jer dovodi do društvene izolacije. Zbog svega toga mnogi pacijenti se ne usuđuju da potraže pomoć. Postoje i oni koji nisu svesni problema. Zato je uloga države i medija da kroz različite sadržaje i kampanje rade na podizanju svesti stanovništva o mentalnoj higijeni.