Mnoge reprezentacije stigle su u Buenos Ajres bez najvećih asova. Nemci su doputovali bez vođe i kapitena Franca Bekenbauera, jer su vlasnici njujorškog Kosmosa, čiji je fudbaler u to vreme bio Kajzer Franc na zalasku, tražili od Fudbalskog saveza Nemačke da uplati sedam miliona maraka osiguranja!? Holanđani su, takođe, doputovali bez kapitena Johana Krojfa, koji je povređen ostao u Barseloni. I Brazilci više nisu imali tim i asove kao u Meksiku 1970. i Nemačkoj 1974. Međutim, oni su polagali velike nade u iskusnog Rivelinja, ali i sve zapaženije Zika i Oskara. Izostali su bivši svetski prvaci Urugvajci i Englezi, koji su se u kvalifikacijama „spotakli“ o gol-razliku.
U prvoj grupi Italijani su nadigrali Francuze, Mađare i na kraju Argentince (1:0), kad se dogodilo i niz incidenata na stadionu MonumentalEkstremni navijači su čak pokušali da se fizički obračunaju sa selektorom Menotijem, vređajući ga „da je zalutao u fudbal“ i da bi uspešniji bio kao čuvar stadiona!? Međutim, bilo je i sumnji u taj, navodno namerni poraz, da bi u drugom krugu Argentinci izbegli jake evropske selekcije.

Iznenađujući je bio i plasman u drugoj grupi, gde su zvanični svetski prvaci „prepustili“ prvu poziciju Poljacima, u konkurenciji osrednjih Tunižana i neočekivano loših Meksikanaca. Možda je najzanimljivije bilo u trećoj grupi: prvi Austrijanci (!), drugi Brazilci, a treći Španci, koji nisu loše igrali, ali su razočarali u poslednjem meču protiv četvrtoplasiranih Šveđana.
Serija iznenađenja je završena u četvrtoj grupi. Znalo se da Holanđani nisu tako snažni kao četiri godine ranije, ali je malo ko očekivao da će Peruanci, predvođeni fascinantnim golgeterom Teofilom Kubiljasom očitati lekciju Škotskoj i Iranu i igrati 0:0 protiv zvaničnih vicešampiona sveta! To se ipak dogodilo, ali Peruanci u drugoj rundi predstavljaće topovsku hranu Argentincima, Brazilcima, pa i Poljacima.

U utešnom meču, za treće mesto, Brazilci su bili uspešniji od Italijana – 2:1, ali taj duel bez većeg značaja fudbalski svet je samo formalno propratio. Svi su željno čekali 25. jun i veliko finale.

finale, odigrano pred 71.483 gledalaca. Menotijevu Argentinu su pored Kempesa predvodili golman Ubaldo Filjol, centarhalf Daniel Pasarelja i vezista Osvaldo Ardiljes, dok je na drugoj strani austrijski stručnjak Ernst Hapel probao da odvede Holandjane tamo gde 1974. nije uspeo Rinus Mihels – samo ovog puta bez Krojfa.

Pošto je turnir počeo ne baš sjajnim igrama, Kempes se iz meča u meč sve više zahuktavao, tako da je na dan finala predstavljao nezaustavljivu silu. U 38. minutu doveo je Argentinu u vodjstvo i tih 1:0 bili su na snazi sve do 82. minuta, kada je rezervista Dik Naninga izjednačio.

Prelomni trenutak došao je na isteku regularnog toka utakmice. Rob Rensenbrink, koji je na pomenutom meču prve faze protiv Škotske postigao 1000. gol na šampionatima sveta, ispružio se koliko je dug i vrhom kopačke skrenuo slobodan udarac Ruda Krola do stative Filjolovog gola. Da je bio za koji centimetar precizniji, Rensenbrink bi sa šest golova postao nosilac „zlatne kopačke“, a njegova reprezentacija bi se okitila titulom prvaka.

Medjutim, sudbina kao da nije htela da se Mundijal završi na taj način. Kempes je na isteku prvog produžetka savladao holandskog golmana Jana Jongbloda posle legendarnog solo prodora, da bi „tačku na i“ u 116. minutu stavio Daniel Bertoni, pošto se prilikom štopovanja lopte poslužio i rukom. Konačnu pobedu odneo je tako timski duh argentinske reprezentacije, uz pomoć nekih faktora koji su, jednostavno, uvek na strani domaćina.