Kafane, nekad i sad

Kafana je nekada, kažu upućeniji i oni koji za sebe tvrde da su obavešteni, bile institucije. U njima se ispijala prva jutarnja kafa, uz ratluk na tacni i čašicu rakije, obavljali poslovni razgovori, ubijalo vreme između dve obaveze…

U "kafani nekad"

U „kafani nekad“

U njima su se sretali prijatelji i neprijatelji, ugovarali poslovi, kumstva i pobratimstva, tražila veza za vezu koja bi pomogla obavljanje problematičnog posla… tu su se upoznavali, svađali, mirili, ogovarali, dogovarali, spletkarili, kovali zavere… U njima su domaćini provodili slobodna popodneva čekajući vreme za večeru, mladi dolazili na matinea i igranke, buduće mlade ispijale poslednju devojačku kafu pred ulazak u svet obaveza odraslih, a stariji uzdisali za mladošću.

 

Na selu i u manjim mestima kafana je važila za najvažnije mesto susretanja i informisanja, u kojem ste mogli da se najbrže obavestite o svim ljudima i svim događajima, da nekome ostavite poruku ili da se obavestite je li vas ko tražio. Tu su dolazili i lokalni pop i učitelj, policajac ili načelnik poicije, pa su i mnogi poslovi upravo tu obavljani.

U velikim gradovima u kafani ste mogli pronaći i jeftino prenoćište, ostaviti prtljag ako ste imali posla po varoši, obedovati, ako ne drugo, pržena jaja i sezonsku salatu  i popiti kuvanu rakiju. U nekadašnjim mehanama po čitav dan se na furunama kuvala sirotinjska janija, u  koju se dodavalo vode koliko je porcija posluženo, dok su se i same kosti ujutru pristavljenog pileta raspadale od celodnevnog kuvanja.

Ni jedan jedini posao dok sam bio direktor preduzeća nisam zaključio u kancelariji, već u kafani- često su govorili rukovodioci kojima je kafana bila druga kuća.

Priča se, a u svakoj priči sigurno ima i malo istine, da su u komunističko vreme  konobari bili jedni od najpoželjnijih saradnika obaveštajnih službi, uz, naravno, muzičare i novinare.  Imali su izvežbano uho da razaznaju važne reči u svim šaputanjima koja su dopirala do njih, istrenirano pamćenje, a i papir i olovku da zabeleže ono, važno, ustreba li.

U kafane su mladi nekada izlazili da se druže, da se upoznaju, vesele i razonode. Ne jednom se desilo da se društva, mahom istopolna, sa nekoiko stolova  pomešaju baš zato da to više ne budu. Rađale su se simpatije, ljubavi, brakovi. U kafanu se, dakle, išlo da se pronađu momak ili devojka, da se bude u društvu drugog pola, da se ne bude sam.

Onda se, nekako istiha i gotovo preko noći, sve promenilo.

Zanimlljivo da danas postoje kafane, pogotovu u prestonici koje rade samo noću i to za vikend.

Dešava se da u kafanama, na jednoj strani sede momci, na drugoj strani devojke. Među njima ima sve manje komunikacije. Ni pogleda, taman posla šacovanja, ni reči. Ni razmene poruka, ni prilike da do bilo kakvog kontakta dođe. Svako se veseli za sebe, drugarica sa drugaricomm, drug sa drugom. Ili, možda… ali ajde da ne insinuiramo, to je njihovo pravo.

Dogovori se odavno već obavljaju mejlovima. Poslovi, takođe. Ako je baš potrebno pogledati se u oči, tu su skajp ili viber. Na daljini koja se meri hiljadama kilometara ili metrima, svejedno.

Zanatlije, trgovci i činovnici odavno već nemaju ni vremena, a ni para, da prvu jutarnju kafu popiju u kafani,  da tu doručkuju ili ručaju. U kafani se jede onda kada neko baš hoće da (se) časti, a doručak je postala kifla s jogurtom ili četvrt bureka, koji se kupi uutru pri odlasku na posao i pojede za radnim stolom ili na radnom mestu. Često i pred strankama. Uz mrvice ostavljene čistačicama da muku muče sakupljajući ih sa nepristupačnih mesta na grubim itisonima.

Obaveštajne službe, u nekadašnjem smislu reči, odavno su izgubile svrhu svog postojanja. Danas, kada se o svakome može saznati sve putem „velikog brata“ koga svi imamo u svojim domovima, na svojim radnim stolovima i u džepovima, besmisleno je očekivati od konobara da prisluškuje razgovore gostiju. Oni ionako sve manje  razgovaraju, a sve više su zadubljeni u svoja „sokoćala“, najvernije prijatelje izgleda, najpouzdanije sredstvo komunikacije i najobavešteniji prozor u svet.