Samoobrazovanje i učenje prilagođavanjem usled klimatskih promena

Psihologija 20. veka učenje je učinila jednim od najistraživanijih problema i razvila skoro 20 različitih tipova učenja: sekvencijalno učenje, učenje uviđanjem, intrumentalno, kumulativno, mehaničko učenje itd.

Sa aspekta forme,  postoje tri temeljna oblika obrazovanja u modernom društvu: formalno, neformalno, i sve važnije informalno ili samoobrazovanje, tj. posetite sajt Samoobrazovanje.rs.

Jezero Thunersee

Jezero Thunersee

Postoji jedan oblik učenja koji je relativan sa stanovišta nauke o vaspitanju i koji je nezavisan od proučavanja i koje do sada nije vrednovan kako zaslužuje – učenje prilagođavanjem. Možemo napisati i obrnuto: prilagođavanje učenjem, opet bi imalo isto značenje.

Adaptacija (adaptabilty) se uopšteno može razumeti kao reakcija ili odgovor na ograničenja sredine. Adaptacija definiše naše ponašanje u kom koristimo energiju, materiju i informacije. To najbolje znaju Eskimi na Aljasci ili stanovnici područja Amazona.

Doživotno učenje može se smatrati kao condito humana (ljudski život), deskriptivan pojam, ne pojam jednog određenog vremena i prostora.

Klimatske promene i učenje

 Zvuči nespojivo ali neki istraživači koji se bave ljudskim ponašanjem bave se i klimom.

Meteoropatija je sve utemeljenija u nauci, ali može se ići i korak dalje.

Klima je definitivno promenila svoju ćud a uzgred i naše živote. Kako su antropolozi tumačili uticaj klime na čovekovo učenje, bolje reći – prilagođavanje?

Pročitajte tekst i saznajte.

Doživotno učenje treba razumeti kao antropološku činjenicu i time nikako kao nešto što je vezano samo za uslove života u modernom svetu.

Kada klimatolozi posmatraju razvoj klime kroz vekove (“na duže staze”), ispuštaju iz vida one individualne i kolektivne procese učenja koji se mogu videti u malim vremenskim periodima (npr. 500 godina). Uzmimo na primer vreme između 1565 i 1700. – malo ledeno doba.

Odstupanje od 2 stepena u temperaturi je imalo velike posledice po načine opstanka i privređivanja.

Ekstremne hladnoće krajem 17. veka mogu se najbolje zamisliti ako pratimo zaleđavanje jezera – u Švajcarskoj se npr. jezero Thunersee tri puta zaledilo između 1684. i 1695. godine.

Jezero Zuerichsee bilo je zaleđeno pet puta od 1691 do 1699. godine. Globalno zahlađenje dovelo je do širenja ledene mase na polovima, a ovo do promene u morskim strujama a sve ovo je imalo posledice po ribolov, lov na foke i slično. Na Farskim ostrvima je 1675. nestala glavna prehrana ostrvljana – riba bakalar. Ovakav razvoj situacije nužno je doveo do promena procesa učenja kod ribara.

Poslednje decenije 17. veka dovele su do daljih promena, sneg se dugo zadržavao, kasno sazrevali poljski plodovi i trava za krave, sorte žita nisu sazrevale ili nisu mogle ni biti zasejane a pokošena trava gubila na hranjivosti. Kolebanja klime se mogu tumačiti kao kolebanja energije koja transformišu materiju i stvaraju ograničenja. Ljudi su pokušavali da reše novonastalu situaciju informacijama, tj. znanjem koje je najpre trebalo povezati sa starim znanjem.

Seljaci su reagovali različitim “strategijama”

Tako su npr. U zemljama Evrope sa oštrom kontinentalnom klimom delili su parcele po vrstama tla i po nadmorskoj visini, a kroz sađenje različitih vrsta žitarica smanjivali rizik u sučaju napada gljivica. Sadili  su ozime žitarice tako da je u proleće moglo da se uvtrdi da li je zimsko seme pretrpelo štetu pa je po potrebi tlo moglo da se preore i da poseju letnje žitarice.

Dakle oni su imali iskustvo i znanje da prepoznaju potencijalnu opasnost i našli rešenje! Temperatura i padavine određivale su koje će se sorte žitarice saditi. Posledice su bile ozbiljne jer se pad egzistencijalnog minimuma odražavao i na populaciju seoskog stanovništva. Ovo je dalje dovelo do problema u gradnji naseobina, seče šuma, gradnje kuća itd.

Seljaci su krajem 17. veka morali da se bore sa brutalnim uslovima a samo deset godina kasnije da reaguju na izuzetno toplo vreme.

 

Prilagođavanje učenjem putem novih navika i metoda bilo je nekad privremeno rešenje. Spomenuti procesi učenja događali su se u kontekstu prirode i poljoprivrede, agrara i nisu se zasnivali na naučnom znanju (do 1700. godine nauka se malo obazirala na praktične muke farmera).

Suviše malo znamo o procesima učenja ovog tipa, ali probajmo iz naše perspektive da zamislimo seljaka 1685. koji se bori sa brutalnim uslovima hladnoće, deset godina nakon toga da reaguje na toplo i vlažno vreme. Kako će znati da to što radi ne radi pogrešno? Isto važi i 300 godina kasnije. Najzad: kako ćemo znati da li nešto radimo pogrešno ako uopšte i ne pokušamo?

Autor: Valentina Branković

Preuzeto:
http://samoobrazovanje.rs/ucenje-prilagodavanjem/