Rodjenje Hristovo

Kada se Adam i Eva, na nagovor đavola prerušenog u zmiju, ogrešiše o Božju zapovest i kušaše plodove (jabuku) sa drveta saznanja dobra i zla, Bog ih pravedno kazni i istera iz raja u kome su da tada bezbrižno živeli. Praotac i pramajka, ostavljeni da se sami o sebi staraju, spoznaše napore, strah, bolest, žalost pa i smrt. Sretni i bezbrižni u raju, Adam i Eva postadoše nesretni i prokleti.

Ali, čovek je slika i prilika Božja, te stoga Stvoritelj nije čoveka sasvim od sebe odbacio, već mu je dao nade da će u svoje vreme poslati Spasitelja, koji će izmiriti ljude s Bogom, i koji će krvlju svojom iskupiti ljudski rod od prvobitnog greha, a vaskrsenjem svojim uništiti greh i smrt.Dugo su pojedini pobožni ljudi željno očekivali kada će se Spasitelj javiti, a tek kada je došlo vreme da se ostvare proroštva starozavetnih proroka i da se ispuni račun proroka Danila na 5.508 godina od stvaranja sveta, ili 753. godine od osnivanja Rima, „posla Bog svog sina jednorodnog, koji se rodio od žene“, posle devet meseci od Blagoveštenja, u Judeji, u obliku čoveka.

U to doba vladavina judejska beše već davno prestala, a narod jevrejski je, posle dugog robovanja mnogim gospodarima, bio pod vlašću Rimljana. Pred rođenje Hristovo, rimski imperator Avgust izdade zapovest da se u rimskoj carevini izvrši popis stanovništva. Svako je morao ići da se popiše u onom mestu odakle su mu bili preci. Pošto Marija beše od loze cara Davida, koji je rodom bio iz Vitlejema, a takođe i njen stvaralac Josif, oni krenu iz Nazareta Galilejskog, gde su živeli, u Vitlejem baš u vreme kada je trebalo da se rodi Isus Hristos. Umorni putnici stigoše u Vitlejem uveče, a pošto zbog svoje sirotinje ne mogaše da nađu prenoćište, potražiše sklonište u jednoj pećini u okolini Vitlejema, u kojoj su pastiri za vreme nepogoda sklanjali svoja stada.

Te noći Djeva Marija „oprosti se svoga bremena“ i rodi Sina prvenca i jedinca, i povivši ga u pelene, položi ga u jasle. „U najbednijem stanju, u jaslama ležaše Onaj, koji sada sedi na najvišem prestolu“. U noći kada se rodio Isus, u Vitlejemu i okoloni vladala je duboka tišina; samo budni behu vitlejemski pastiri, kod svojih stada na ispaši. U jednom trenutku ugledaše veliku svetlost i anđela koji silažahu sa neba. Pastire obuze strah, ali anđeo stade među njih i reče im: „Ne bojte se, mene je Bog poslao da vam javim veliku radost, koja će biti svemu narodu. Ovog časa rodio se u Vitlejemu Bogom obećani Spasitelj sveta, Hristos. U pećini kod samog grada, vi ćete naći dete povijeno, gde leži u jaslama“.

Pošto anđeo iščeze, pastiri puni radosti pohitaju u pećinu i pogledavši malog Isusa smerno mu se pokloniše. Zatim ispričaše Josifu i Mariji sve što im je Bog otkrio i šta su od anđela čuli, pa odoše slaveći i hvaleći Boga.

U isto to vreme, nad zemljom izraelskom pojavi se velika i sjajna zvezda, koja beše neoboična s toga što se nije kretala od istoka ka zapadu, kao sve zvezde, već se kretala prema jugu, a ne beše na visini kao ostale zvezde, već u visini ptičijeg leta. Prema ondašnjem verovanju, svaki čovek imao je na nebu svoju zvezdu, koja je onoliko sjajna i velika, koliko je ugledan položaj čoveka na zemlji. Ova čudna zvezda navela je na misao tri mudraca sa dalekog istoka, iz Persije da se rodio neki vrlo ugledan čovek, najverovatnije car. Zato persijski mudraci krenuše po zvezdi da traže novorođenog cara da mu se poklone.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *